Милан Степанов: Може ли Новак у политику?

Новакове предности су јасне: харизма грађена деценијама, утицај међу старима и младима, искуство у вођењу организације, говорничке способности и упорност, која га је довела до неслућених висина. Има финансијску независност, медијски простор, међународне контакте и име које не треба представљати.

Новак Ђоковић је управо завршио такмичење на свом омиљеном турниру, Вимблдону, поразом у полуфиналу од новог светског броја један, Јаника Синера. Синер и Алкараз су нове тениске суперзвезде, за главу изнад осталих, и све је више очигледно да свет тениса улази у нову еру. Новак, у свом најбољем издању, још увек може да се такмичи са њима – чак и да их побеђује – али је у својим јавним наступима и сам поменуо да га године сустижу и да све више размишља о стварима изван спорта. Његов друштвено-политички ангажман постаје све приметнији. Није то више само Асоцијација играча, коју је основао да би штитио права тенисера – ту су и његове изјаве поводом ситуације у Србији, подршка студентским протестима и симболична „пумпања“ која се тумаче као порука са ширим значењем. Зато се многи питају: да ли ћемо у наредним годинама, уместо Новака тенисера, гледати Новака политичара? Да ли је такав обрт реалан?

Примера спортиста који су се окушали у политици не мањка. Арнолд Шварценегер је свој имиџ градио као бодибилдер и глумац, а претворио га у политички капитал као гувернер Калифорније. Џорџ Веа, освајач Златне лопте, постао је председник Либерије. Имран Кан је, након освојене титуле светског шампиона у крикету, постао симбол новог Пакистана. У нашем региону имамо пример Виталија Кличка, боксера који већ годинама води Кијев и помиње се као председнички кандидат Украјине. Градоначелник Београда је прослављени ватерполиста Александар Шапић.

Овакве транзиције, међутим, нису ни лаке, ни без ризика. Спорт је интегративна активност – обједињује људе који иначе не би могли да се сложе ни око чега. Новак је данас за многе симбол националног јединства. Политика је, међутим, по природи поларизујућа: чак и најбоља дели људе на оне који је подржавају и оне који су против, или из убеђења, или јер штите своје интересе. Ту су и спољни играчи – тајне службе, лобисти и медијски центри моћи – који ће знати како да искористе или уруше велико име, уколико уђе у политичку арену.

Новакове предности су јасне: харизма грађена деценијама, утицај међу старима и младима, искуство у вођењу организације, говорничке способности и упорност, која га је довела до неслућених висина. Има финансијску независност, медијски простор, међународне контакте и име које не треба представљати. Међутим, да би стекао стварну политичку снагу, морао би да окупи праве људе, преточи своје идеје и вредности у политичи програм, формира странку и упусти се у свакодневну борбу у којој нема поштеде. Ту лежи највећа замка: изгубио би статус симбола јединства и постао лидер једних, а мета других. Све што је годинама значио могло би да се укаља у политичком блату које не трпи идоле.

Ако би ипак кренуо тим путем, најважније питање било би шта његова политика нуди. Новакови наступи откривају неколико црта: дубока вера у Бога у духу православља, наглашено поштовање слободе појединца, подршка младима и образовању, јак осећај националног поноса који не вређа друге, холистички приступ развоју личности. Такав концепт могао би бити мешавина умереног патриотизма, друштвене солидарности усмерене на породицу и децу, и модерног суверенизма који наглашава право људи и нација да сами одлучују о својој судбини. Управо у томе лежи потенцијал да привуче гласаче уморне од вечитих подела и партијских препуцавања.

Шансе да се то догоди у блиској будућности нису занемарљиве, али би значиле велико одрицање од слободе коју Новак сада ужива. Политика, у свом најбољем облику, јесте служба народу – једно од најтежих али и најинспиративнијих занимања на свету. Ако се одлучи да ту цену плати, Новак би могао да отвори простор за нешто што у Србији одавно недостаје: политику која не живи од подела и мржње, већ од идеје да можемо боље заједно. За друштво уморно од свађа, можда би баш такав Новак, не више шампион са рекетом, већ шампион српске слоге, био преко потребан.

Милан Степанов