Угао уредника: У сусрет Видовдану

Видовдан заузима посебно место у српском народном памћењу. Ниједан дан у нашој историји није толико пун симболике и историјских успомена. А за мене, Србина из Мађарске, Видовдан је и дан када моју личну судбину и судбину моје нације не могу да раздвојим.

Косовска битка и косовски мит су темељи тог памћења. У мом срцу, као и у срцима многих, она није пораз, без обзира на дугорочне последице. Српски момци су тог дана извојевали победу. Мурат је убијен на бојном пољу – ниједан други османски султан није пао у бици. Према најранијим хроникама (угарским, дубровачким, италијанским), османска војска се после његове погибије повукла у нереду, док је српска остала на бојишту. Историја је, међутим, сурова: велике империје могу да поднесу поразе, а мале земље често плаћају цену своје крваве победе. Србија је тога дана надвладала моћнијег противника, али је остала без војске за нову битку.

Косовски јунаци су, међутим, поред тријумфа на војном пољу, освојили и нешто много вредније, царство небеско, а нас оставили са косовским заветом. Ту, на Косову, запечаћен је српски идентитет. Пали српски ратници, по српском предању, бирају Царство небеско уместо земаљске власти. Тај избор је суштина Косовског завета: одлука да се изабере вечна вредност уместо пролазне користи. Вера у правду, уместо понижавања пред силом. Избор части уместо кукавичлука. Љубав према народу, уместо себичлука. То је духовни темељ српске нације – завет да ћемо, сви до последњег, чувати једни друге и одбранити кућни праг.

У неким предањима и данас живи веровање да на Видовдан реке потеку црвене као крв. Тај дан је повезан са српском судбином, то је датум великих историјских прекретница. 1869. донет је Намеснички устав – први за који Србија није морала да тражи одобрење од страних сила. На Видовдан 1914. Гаврило Принцип убија Франца Фердинанда и покреће Велики рат. 1919. потписан је Версајски мир – опет на Видовдан. 1921. донет је Видовдански устав Краљевине СХС. 1989. на Газиместану говори Милошевић, а 2001. истог дана изручен је Хагу. 2006.

Црна Гора улази у УН, баш на Видовдан. Те године сам први пут отишао у ту земљу послом. После сам тамо и живео, све до 2020. Видео сам како се народ вештачки дели, како се брат од брата одваја, како се власт и држава мењају, али душа остаје иста. Чуо сам поносни узвик: "Не дамо светиње!" – као далеки одјек косовског завета који не да да се заборави.

У сусрет Видовдану 2025. године, у узбурканом свету пуном ратова и неизвесности, овај датум поново се намеће као историјски и судбински. Србија је као буре барута, а интензивне припреме власти, опозиције и страних служби наговештавају политичку буру, са могућим насиљем. Ја, међутим, планирам да присуствујем Видовданском сабору на Златибору. То је прилика да се, далеко од политичких превирања, повежем са суштином овог празника – са Косовским заветом, са сећањем на жртву и са надом у будућност. Идем на Видовдански сабор, да се видим са својима. Косово се брани српском слогом, мудром главом, памћењем и васпитањем – поштовањем према жртви, прецима и потомству. Са видовчицом у души, гледам ка празнику са надом. Да наше реке не буду крваве, него бистре. Да наше мисли и речи буду јасне. Да Србија остане и паметна, и своја.

Милан Степанов