Уручена књижевна награда „Меша Селимовић”

Награда „Меша Селимовић” компаније „Новости” свечано је уручена песнику Слободану Јовићу за поетску збирку „Брза пошта” (у издању Српске књижевне задруге и Народне библиотеке „Стеван Раичковић”), на Косанчићевом венцу у Београду, на месту где је у нацистичком бомбардовању уништена Народна библиотека.

О књизи су говорили професор Радивоје Микић и књижевни критичар Шефкет Крцић, одабране стихове читала је Наташа Ласица, а добитник је, захваливши се на угледном признању, затим приметио:

– Авиони који су шестог априла 1941. године летели изнад Београда нису запрашивали комарце, иако такав третман мог народа не престаје ни до данашњих дана. Зато су бомбе које су сагореле рукописе биле пуцањ у памћење, али оно није угасло и ми га, између осталог оживљавамо, славећи реч и словесност. Наш одговор на пуцањ су очи уздигнуте к небесима и штит начињен од корица књига. Неке од тих књига написао је Меша Селимовић. Гласови мртвих нису мртви гласови, ми их оживљавамо својим присуством и сећањем... Зато ово место није рупа, ни рушевина, већ храм у коме се збива васкрснуће речи, како је писао Виктор Шкловски, које је толико стварније уколико пишемо ближе лествици коју су поставили наши узори, а Меша је један од њих...

Добитник награде је затим додао да жели наивно да верује да „сваки вредан стих данас написан помало искупљује неку овде сагорелу страницу рукописа, књиге, документа.

– Међу бројном грађом уништеном овде у бомбардовању 1941. године је и збирка од 1.500 мапа и карата из наше прошлости. Зато се и сабирамо овде да бисмо пронашли карту и путоказ у времену и оријентисали се у мору погрешних, збуњујућих и дезоријентишућих знакова и симбола – нагласио је Слободан Јовић, додајући и то да је Меша Селимовић, као борац Мајевичког партизанског одреда, крстарио засигурно и његовим ужим завичајем.

– Победа у оружаној борби донела му је несрећу и разочарање, а победа над самим собом смирење и смисао којим нас и данас утопљавају његови текстови – рекао је.

По речима професора Радивоја Микића, Јовић нам показује да је његов песнички свет грађен као наоко једноставна, а, у суштини, врло сложена визија човековог кретања по свету.

– И свету модерног апсурда чију слику срећемо у песми „Савремени човјек”, али и у свету у коме, као у песми „Рупа II”, најобичније оштећење на крову куће постаје или „понор кроз који ћемо потонути” или отвор „кроз који ћемо узлетјети” у небо. И то нам показује још нешто уистину важно – песничка имагинација није само родно место сваке визије, она је и драгоцени инструмент који укида могућност само једног виђења ствари и појава. Песничка имагинација Слободана Јовића нас уводи у један свет у коме нам се нуди могућност да и сами задрхтимо пред сликама постојања, пред разноликошћу облика у којима нам се указује свето, тачније речено оно што је било и на самом почетку и што је и данас врхунац нашег постојања. Због те моћи се и клањамо песницима – истакао је Микић.

Критичар Шефкет Крцић приметио је да Јовићева искрена поетска реч представља симболичку искру тражења смисла и утехе у осмишљавању властитог трновитог пута егзистенције према себи и према другом.

– Зато се песник Јовић савршено епски бори својим стиховима на овом трновитом путу, изграђујући своју оригиналну поетску позицију, у којој се назире сан о вечном битисању, без окретања за собом. Модерне технологије и алати су донели једно брзо време (преточено у стихове „Брзе поште”), где поетски субјект на поетском маратону показује брзину и доступност на многим меридијанима, и у том смислу песник нас уводи у свет поетске имагинације, тражећи штит, како би на том путу вечности био заштићен – запазио је Крцић.

Извор: Политика