Завршна приредба и опраштање у будимпештанском забавишту

Последњи дани маја доносе највише радости деци, родитељима и васпитачима нашег Српског вртића у Будимпешти. Ти дани резервисани су за завршну приредбу вртића и опраштање предшколаца, па се не зна чије је узбуђење веће, да ли родитеља или деце. Атмосфера тада постаје напета и празнична, увежбавају се рецитације, понављају плесне тачке, пажљиво бира гардероба. Девојчице су обузете фризурицама и ципелама, а дечаци костимима које ће поносно понети на себи.

Узбуђење достиже врхунац тога дана када се пред публиком, родитељима и будућим учитељицама треба показати шта су научили за време проведено у вртићу, кратак сажетак преточен у рецитовање, песму и плес. Узбуђени су тада сви, од тетица које се труде да све протекне у најбољем реду око техничких ствари, преко васпитача који се труде да деци разбију трему и опусте их пред наступ, до родитеља који нервозно цупкају пред вратима и покушавају да се сете јесу ли све послали својој дечици, будућим школарцима.

И ове године је било исто. Сала за свечаност у аули се данима припремала, декорисала и улепшавала, а ходници су одзвањали грајом веселе и нестрпљиве дечице. За декорацију простора у коме су деца наступала, био је задужен наш главни васпитач Марко Гажић, чије су креације учиниле да се осећамо као да смо у бајци.

Приредба је започела поздравним говором и наступом најмлађе групе „Пужићи” са васпитачицама Виолетом Цветковић и Мирјаном Ракић уз песму „Све би секе љубиле морнаре”, а настављена плесном тачком средње групе „Зечићи” са васпитачицама Зорком Зорић и Валентином Пауљевић уз песму „Ја сам за плес”.

Ово је био поклон млађих другара својим старијим и уједно увод у њихово спектакуларно извођење.

Најстарији другари, наши „Јежићи” самоуверено су излазили на сцену и представљали се. Њихове васпитачице Гордана Милисавић и Виолета Станчић стајале су уз њих, пружајући им подршку и бодрећи их као и до сада. Смењивале су се рецитације и плесне тачке уз песме „Ово је земља за нас” и „Главо луда”, а посебан утисак на све је оставио филм о деци, од дана када су дошли до дана када одлазе у школу. Емоције су достигле врхунац на крају када су поносне маме и тате заплесали са својом децом уз песму „Никад не бој се”.

Сузе у очима родитеља, срећа на лицима деце и понос у срцу васпитачица, резиме је овог спектакуларног догађаја.

Отићи ће нам наши предшколци, доћи ће нова деца, нова упознавања, сузе и радости. Предшколци ће понети нашу љубав са собом у школу а нови другари нас чекају да је и њима поделимо. Тако се у Српском вртићу на Тргу ружа праве чуда, од љубави, јер је она баш тако једноставна, умножава се само ако се дели.

Виолета Цветковић, васпитачица