Излет ловранских ђака у ЗОО врт

Сунчаног јунског јутра ђаци ловранске школе су се упутили на свој дуго ишчекивани излет у Будимпешту. Много пута пре тога су са својим учитељицама били у главном граду Мађарске, али је овај излет био је нешто другачији, емотивнији, свечанији. Своје путовање дуго четири године обележили су опроштајном посетом Зоолошком врту.

Сам долазак у Будимпешту за децу увек представља посебно узбуђење. Веселе дечје очи упијају велике зграде које се нижу једна за другом. Дечацима посебну радост представљају стадиони поред којих се пролази, појачавајући жамор, док се усне развлаче у посебан осмех одушевљења уз разговоре о својим омиљеним фудбалерима који баш на тим стадионима играју важне утакмице за своје клубове или државу.

Пред вратима Зоолошког врта мирно су стали у ред док су учитељице куповале улазнице, чекајући да уђу унутра. Освртом на сваког од њих није могло, а да се не примети колико су порасли за четири године.

Улаксом у ЗОО врт пред њима се указало пространство овог парка са богатством биљних врста, али и фасцинантним бројем најразличитијих животиња. Ова дружина која је делила школску клупу, тајне, приче и прве симпатије четири године весело се кретала кроз цео парк. Обилазиле су се животиње и разговарало се о њима.

Учитељице Милена Милановић и Милена Видак су искористиле прилику да излет буде и едукативног карактера, те су на занимљив начин деци пружале нова сазнања о самом зоолошком врту, животињском, биљном и фосилном свету који се у њему налази. Постављало се ту и пуно питања, а дечију радозналост ове две учитељице су задовољавале стрпљивим одговарањем на свако од њих, као што су то чиниле и претходне четири године, заједно чинећи један тим који ради у најбољем интересу деце. Фотографисао се сваки тренутак како би се касније ово путовање преточило у лепу успомену.

Случајно или не, највећу пажњу код деце је изазвала породица слонова. Ту су се заједно са учитељицама здржали најдуже разговарајући о овој великој животињи и њеном начину живота. У нашем народу постоји изрека: „Памти као слон“, јер се за слонове верује да су животиње које памте вечно, а ова учитељица ће своје ђаке исто као и они њу сигурно памтити вечно.

У повратку назад деца су са учитељицом сумирали утиске излета и евоцирали успомене од почетка њиховог школовања па до сад. Било је ту пуно смеха при присећању разних анегдота, којих је било много за овај дуг период, али и помало туге јер су свесни да се растанак од учитељице приближио. Ипак је свима било јасно да су овим излетом створили успомене које ће се памтити и препричавати дуго, не само због лавова, слонова, жирафа или мајмуна, већ због смеха, заједништва, лепих тренутака и једне учитељице у чијем срцу је свако од ове деце добио једно посебно место.

Радослава Мазалица