Радови гимназијалаца из Будимпеште: Ко су били хајдуци?

Бити хајдук није била лака ствар

Хајдуци су били људи који би бранили свој народ од непријатеља, од Турака. Састајали су се на Ђурђевданак а растајали на Митровданак. Проводили су већину времена у шумама, продирали по турским насеобинама и отимали злато и све друго од чега су имали користи. Половину украдених ствари задржали би себи док би другу половини враћали народу. Бити хајдук није била лака ствар, увек су морали да буду на опрезу и да чува једни другима леђа. Нису смели да издају своју браћу иако бих то коштало животом. Зими би имали склониште код одређених људи, који су се звали јатаци. Они би примали у свој дом, дајући им смештај, храну и пиће. Међутим, ако се сазнало мод кога одседали било би озбиљних последица за те људе. У већини случајева били су мучени и убијени. Турци су мучили Србе на разне начине. Вадили су им очи, ломили су им кости, набијали на колац. Велика разлика је између ускока и хајдука. Ускоци су били слични хајдуцима само што, као што им и име каже, они су ускакали на турску територију најчешће из Хабзбуршке царевине или из Далмације која је тада припадала Млетачкој Републици, односно Венецији. Они би се после извршеног напада на Турке враћали на безбедну хришћанску територију. Они су такође бранили свој народ. Једна од најпознатијих хајдучких епских народних песама је „Стари Вујадин” а такође и „Мали Радојица”.

Искра Радуловић, 9/ц

*

Хајдуци су српски народни јунаци

Хајдуци су српски народни јунаци који су живели на територији поробљене српске земље од стране Османског царства, под управом Турака. Хајдуци би изненада нападали и пљачкали турске војнике, чиновнике, аге, бегове и трговце. Напади нису били константни већ у само одређеном делу годину. Ђурђевданак – хајдучки састанак, Митровданак – хајдучки растанак.

Због живота на турској територији територији били су принуђени да животе ван борбе посвете сталним бежању и скривању. Хајдуци су се скривали код јатака – обичних, срдачних и родољубивих људи који су своје доприносе вечитој борби дали у виду гостољубља хајдука у бегу за време зиме или у невољи. Хајдуци су били јунаци пуног срца љубави према свом српском народу  иако сами нису могли пуно деловати против снажне и бројно надмоћне турске војске. Било је више малих хајдучких дружина које су успешно нападале Турке. Само постојање хајдука  представљало је снажан српски инат, храброст и тврдоглавост, жељу за слободом и променом. Њихова храброст, хитрост и јуначка дела  опевана су у многим народним епским песмама. У две песме хајдучког циклуса „Стари Вујадин” и „Мали Радојица” имамо два виђења правог јунаштва.

Стари Вујадин подвргнут тешким мукама и претњом, спашава туђе животе честитих и дарежљивих људи, код којих је ноћи ноћио и рујно вино пио, својом жртвом својим животом.

Мали Радојица, у сличној неприлици, опире се и не дозвољава да његов живот добије такав крај. Тешка мучења не могу га одупрети од његове жеље за животом и осветом. На крају постаје јунак и својим мучитељима враћа истом мером.

Хајдуци су представници наше културе и српског идентитета. Захваљујући народној књижевности, они и њихова јуначка дела наставиће да живе са нама и у нашој традицији док год буде српске речи.  

Миона Мартиновић, 9/ц