Судбина учитеља Георгија Тошковића и његових потомака

Педесетих година 19. века у неколико српских села у Мађарској, учитељ је био Георгије Тошковић. О њему пише његов колега, учитељ, Гавра Бољарић („Школски лист", бр. 19, год. X, 15. октобар 1868, Сомбор)

Бољарић пише да је Георгије рођен у Српском Аљмашу (Rácalmás) 1806. године, у земњорадничкој породици и да је још као ђак имао „особиту вољу да учи.“ Слабе материјалне могућности су га спутавале да се школује даље, али захваљујући родољубивим Сентандрејцима који су помогли, успео је да заврши Препарандију у Собмору.

Прва му је учитељска „штеција“ била Чип, српско село на острву Чепел, где се као млад учитељ задржао пет година. Чувши за њега Коморанци, позову га да службује тамо као учитељ и појац у цркви. Одатле одлази у место Балашађармат затим у Нови Сад где је давао приватне часове деци угледних породица. После револуције 1848/49, служио је као учитељ у Пантелији, Чипу и у Ловри шест година. Ово српско село га је дуго помињало као доброг учитеља који је у деци будио дух родољубља. Забележена је његова молба коју је у аманет оставио селу: „Никада туђинца у своје село не примајте, него вазда останите чисто српско село, као и до сада.“ Захваљујући његовом ангажовању, властелинство је учитељу даровало њиву на ужитак, а општина повећала плату. „Њему се има захвалити што је властелинство учитељу њиву на ужитак даровало, а обштина плату побољшала“ пише Гавра Бољарић у „Школском листу“.

Године 1861. премештен је у Помаз где и умире. Пошто се оженио у познијим годинама, иза њега је остала супруга Анастасија и троје малолетне деце. Остали су у бедном стању без икаквих прихода. Морали су се иселити из учитељског стана, те због таквих околности, сирота жена падне у очај и „сврне“с ума. Завршила је у пештанској болници а нејака дечица су се потуцала од немила до недрага. То је кратка историја учитеља Георгија Тошковић коју је Бољарић забележио.

У том тексту који личи на некролог заборављеном учитељу, његов колега, апелује на Србе: „Би ли се овој сирочади помоћи могло из касе за учитељске сироте, или ма од куд с друге стране? Браћо учитељи, помозимо овој јадној сиротој деци, учинимо им дела милости, која је отац њихов многима за живота свога чинио.“

Ово је дирљива прича о судбини једног учитеља који је једва састављао крај са крајем. Учитељи су често службено премештани, селили су се од места до места. Свугде је приоритет био да се успостави добар однос са селом. Плате су увек биле мизерне, састојале су се од скромне своте за годину дана и намирница као што су брашно, кукуруз, раж, пасуљ и неколико фунти лојаних свећа, а све то је обезбеђивала црквена општина као и огев за зиму. У неким селима, учитељу је додељена башта или њива да сам гаји воће и поврће како би појачао скромне приходе. Од учитеља се тражило да децу научи да пишу, читају, рачунају, да знају земљопис, историју, веронауку, да читају апостол и поје у цркви, да раде на очувању српства и православља. Мађарске власти су пак од српских учитеља тражиле да течно знају мађарски, те су често имали надзор из министарства просвете. Свештеник и учитељ су одувек били први људи у селу па се никако није смело дозволити да овако убого прође учитељ Георгије Тошковић. Не дочекавши пензију, своју незбринуту породицу оставља на милост људима. А слабо је поуздање у људе. Између ових редова је горак укус људског посрнућа, свет у коме је мало самилости и љубави. Да ли се нашао неко да се стара о учитељевој деци, не знамо. Све је било врло давно, пре 157 година па опет је у много чему слично овом времену у коме живимо.

У потрази за судбином учитељеве деце, пронађосмо у матицама Ану, Марију и сина Илију. Старија кћерка Ана је рођена у Ловри а крштена у Помазу. Кума на крштењу била је Елена Илић из Сентандреје. Ана је поживела је свега девет година. Сахрањена је 1873. на гробљу у Српском Ковину. Марија је рођена 1861, имала је седам година када јој је умро отац. Забележено је да је живела у Помазу где је била „дјетонаставник“.

Даље пише да је „ступила у брак са Светозаром Шакраком Нинићем који се родио у Ловри 1860. Био је учитељ у Бати, Ловри, Чобанцу и другим местима. После одлази у Сремске Карловце где завршава богословију и жени се Маријом. Венчана кума им је била Софија Бољарич. Марија и Светозар су имали сина Емилијана који је умро са годину дана (1883-1884). Марија је кренула стопама свога оца „благоразумног дјетонаставника“.

После њене преране смрти у Сремским Карловцима, њен муж Светозар Шакрак Нинић се замонашио у манастиру Бездин. Добио је име Сергије. Рукоположио га је за ђакона тадашњи епископ темишварски Георгије Бранковић. Радио је у Араду три године, администрирао је арадском парохијом, као јеромонах, где је био протопрезвитерск, капелан и вероучитељ. Годину дана био је епархијски бележник у Темишвару. После тога је изабран за конзиторијалног бележника Епархије бачке, 1891. На том месту је провео две године. У Новом Саду је био уредник Српског сиона (1892-1893) први управник и организатор монашке школе и манастиру Хопово. Био је и члан књижевног оделења и књижевног одбора Матице српске 1893. Из књиге „Монаштво Карловачке митрополије“ (Манастир Гргетег, Света Фрушка гора 2018.) дознајемо да је патријарх Георгије Бранковић одликовао је јеромонаха Сергија конзисторијалног бележника Епархије бачке црквеним појасом 1891. и „насловом патијаршијског синђела“ 1893. године. Пред смрт је посетио своје родно место Ловру, које је страдало у пожару, и његов последњи текст посвећен је Ловри, у ком тражи помоћ за пострадале.

Умро је 1893, у 34. години. Свету литургију је одслужио Лукијан Бранковић, тадашњи катихета карловачке гимназије. Говор је одржао епархијски школски референт, Стеван В. Поповић. Његовој сахрани присуствовали су ахимандрити Иларион, Платон Телечки и Стеван Дескашев, оперски певач, пореклом из Деске.

Илија, најмлађе дете учитеља Георгија Тошковића, рођен је у Чипу. Венчао се 1884. у Српском Ковину са Аном Симић. Он је такође био учитељ. И њега су, као и оца му премештли из места у место. Имао је двоје деце Петронелу и Емила. Умрли су 1888. и 1890. у року од неколико месеци, једно дете у Бати, а друго у Рацалмашу. Он и супруга му Ана умрли су у Белом Манастиру. Супруга 1890. а он 1894. године.

Над целом породицом је била надвијена тамна сенка. Сви су мукотрпно живели и рано умрли. Данас не постоји ни један живи потомак учитеља Тошковића. Угасила се и лоза Шакрака. Благословено је сећање на праведнике.

Славица Зељковић